Нафта као стратешки ресурс: ко контролише светско снабдевање?
Tрговина нафтом зависи од шачице уских пролаза које контролише неколицина држава. Затварање Хормуза показало је да резервни капацитет не вреди ако танкери не могу да прођу.
Ažurirano 24 mart, 2026

Свет потроши око 104 милиона барела нафте дневно. Али та нафта не путује по ваздуху. Путује морем, танкерима, кроз шачицу уских поморских пролаза на којима свака регионална криза може да паралише глобалну економију.
Затварање Хормушког мореуза у марту 2026. није само ратна епизода. Оно је обелоданило колико је стварна контрола над светском нафтом концентрисана у рукама неколицине актера и колико је цео систем рањив.
» Погледај прогнозу цене нафте за наредни месец
Седам пролаза од којих зависи свет
Око 70% глобалне потрошње нафте и преко 90% поморске трговине овим ресурсом пролази кроз свега седам стратешких поморских пролаза (укључујући руту око Рта добре наде). Три од њих одређују судбину енергетских тржишта више него било каква одлука OPEC-а.
Хормушки мореуз повезује Персијски залив са отвореним морем. Кроз њега пролази око 39% поморске трговине сировом нафтом и 19% природним гасом. За разлику од већине других пролаза, Хормуз нема праву алтернативу.
Произвођачи у Заливу могу да преусмере малу количину кроз нафтоводе, али алтернативне руте покривају тек око 17% нормалних токова. Ко контролише Хормуз, контролише петину светског снабдевања.
Малачки мореуз, између Малезије и Индонезије, је најпрометнији нафтни пролаз на планети. Кроз њега пролази око 23,2 милиона барела дневно, односно 29% поморске трговине нафтом.
Готово 80% кинеског увоза нафте иде кроз овај мореуз, што Пекинг назива „малачком дилемом" и разлог је зашто Кина већ деценију гради копнене алтернативе.
Баб ел Мандеб, на јужном улазу у Црвено море, контролише приступ Суецком каналу. Напади хутија на трговачке бродове између 2023. и 2025. године преполовили су саобраћај кроз Суецки канал, приморавајући бродове на заобилазницу око Африке која додаје две недеље путовања.
Три кризе, три пролаза, иста лекција: нафта може постојати у изобиљу испод земље, али ако не може да стигне до купца, постоји само на папиру.
Ко производи, а ко заправо контролише
Производња и контрола нису иста ствар. САД су данас највећи произвођач нафте на свету. Али америчка производња не контролише глобалне токове.
Оно што одређује контролу је комбинација три фактора: производни капацитет, резервни капацитет (способност да брзо повећате производњу) и приступ транспортним рутама.
OPEC+ располаже резервним производним капацитетом од око 3,5 милиона барела дневно, углавном концентрисаним у Саудијској Арабији и УАЕ. У нормалним условима, тај резервни капацитет функционише као глобални стабилизатор: ако негде падне производња, Ријад може да отвори славине. Али Хормуз је открио фаталну ману у том систему.
Преко 90% резервног капацитета OPEC+ налази се у залившким државама чији извоз зависи од пролаза кроз исти мореуз који је сада затворен. Можете имати резервну нафту, али ако је не можете утоварити на танкер, она је бескорисна.
Резервни капацитет, који је некада био инструмент регулисања прихода, данас се преображава у геополитички капитал, средство утицаја које вреди онолико колико је пролаз до тржишта отворен.
» Прочитај како функционише увоз нафте у Србију
Русија: неочекивани добитник
Криза у Хормузу преокренула је динамику коју су западне санкције успоставиле од 2022. године. Док су залившки барели заглављени, руска нафта се појавила као најпогоднија алтернатива за азијске купце, јер руски извозни правци заобилазе Персијски залив у потпуности.
Бројке то потврђују. Руски поморски извоз сирове нафте у Кину достигао је рекордних 1,92 милиона барела дневно у фебруару 2026.
Дисконт на руску нафту типа Urals у односу на Brent нафту сужио се са око 30 на 5 до 6 долара по барелу, што значи да Русија сада продаје скоро по светској цени оно што је месецима продавала на великом попусту.
Процењује се да Русија остварује додатних 150 милиона долара дневно у буџетским приходима од нафте захваљујући кризи. До краја марта, тај ванредни приход могао би да достигне 3,3 до 4,9 милијарди долара.
Москва ће вероватно искористити ситуацију тако што ће супротставити кинеску и индијску тражњу једну другој, подижући цену колико год тржиште дозволи.
За обе азијске силе закључак је исти: руска нафта остаје једна од ретких поузданих алтернатива, али вероватно више неће бити онолико јефтина колико је била.
» Сазнајте разлике између нафте и злата за ваше инвестирање
Азија: највећа рањивост
Географска реалност је неумољива. У 2024. години, 84% сирове нафте и кондензата који су прошли кроз Хормуз ишло је ка азијским тржиштима.
Кина увози око трећину своје нафте кроз Хормуз, али се деценију припрема за управо овакав сценарио. Има огромне стратешке резерве (процењених 1,2 милијарде барела) и развијене копнене руте из Русије и Централне Азије.
Ипак, губитак иранске нафте (око милион барела дневно) и поремећај залившких пошиљки (3,4 милиона барела дневно) угрожавају преко трећину кинеског увоза.
Индија је у знатно тежој позицији. Око 2,5 до 2,7 милиона барела дневно индијског увоза нафте пролази кроз Хормуз, што је скоро половина укупног увоза.
Индија увози преко 88% својих потреба за нафтом и нема ни приближно толике стратешке резерве као Кина. LPG је најслабија тачка: Индија увози 80 до 85% потреба за тим горивом, већином из залившких земаља кроз Хормуз, а нема велике стратешке резерве LPG-а.
Јапан зависи готово потпуно од увоза. Јапанске рафинерије набављају око 95% сирове нафте из Саудијске Арабије, Кувајта, УАЕ и Катара, а око 70% тих пошиљки пролази кроз Хормуз.
Европа: привидна удаљеност
Европа директно не увози много залившке нафте, али то не значи да је заштићена. Нафта и LNG се тргују на глобалним тржиштима: свака блокада Хормуза изазива тренутне скокове цена који погађају Европу без обзира на то одакле физички увози.
Главна европска слабост је гас. Кроз Хормуз пролази око 7% европских LNG пошиљки, али проблем настаје на спот тржишту: ако азијски купци остану без катарског гаса, такмиче се за исте флексибилне карге на глобалном тржишту, подижући цену за све.
Европа је почела 2026. годину са залихама гаса на тек 30% капацитета, што је знатно мање од претходних година.
За земље попут Србије, која зависи од увоза нафте кроз JANAF нафтовод и чија рафинерија у Панчеву ради под сложеним санкционим режимом, удаљеност од Хормуза је само привидна. Глобално тржиште не познаје географску изолацију.
» Истражи наш водич улагање у нафту
Двоструки мореуз: Хормуз и Баб ел Мандеб
Оно што ову кризу чини историјски јединственом је то што се Хормуз затворио у тренутку када је други критични пролаз, Баб ел Мандеб, такође био под претњом.
Координисано затварање Хормуза и угрожавање Баб ел Мандеба покренуло је кризу двоструког пролаза, паралишући глобалну поморску трговину и изазивајући тренутне скокове трошкова нафте, LNG-а и поморског осигурања.
Јеменски хути су упозорили да ће одговорити на сваку ескалацију против Ирана, укључујући напоре за поновно отварање Хормуза. Ако хути обнове нападе на бродове у Црвеном мору (као што су то чинили 2023. и 2024. године), два од три најважнија нафтна пролаза на свету постају непроходна истовремено.
» Истражи разлику између Brent и WTI сирове нафте
Шта криза открива о будућности
Хормуз 2026. није само још једна ценовна криза. То је стрес-тест читавог модела на коме глобална трговина нафтом функционише од Другог светског рата: производња на Блиском истоку, транспорт танкерима кроз уске пролазе, заштита коју пружа америчка морнарица.
Глобални енергетски систем није изграђен око нафте зато што је била јефтина. Организован је тако да је концентрисао политичку и економску моћ у одређеним тачкама и инфраструктурама.
Контрола над рутама извоза створила је облике државне моћи који су залившке монархије, трансконтиненталне танкерске руте и америчку поморску доминацију учинили структурно незаменљивим.а.
За Србију, лекција је конкретна. Земља која увози готово сву нафту коју троши, чија рафинерија ради под санкционим режимом, и чије снабдевање зависи од нафтовода повезаног са Блиским истоком, нема луксуз да посматра кризу у Хормузу као далеки догађај.
Свака промена у глобалној структури контроле над нафтом на крају стиже до пумпе у Београду







