Kako je rat u Ukrajini preko noći preoblikovao cene nafte i gasa

Kada je 24. februara 2022. počeo rat Rusije i Ukrajine, invazija je odmah prerasla u energetsku krizu. Cene nafte i gasa skočile su rekordno brzo, a finansijska tržišta suočila su se s paničnim reakcijama.

Do tada se tržište oporavljalo od pandemije, potražnja je rasla, a OPEK+ kontrolisao proizvodnju. Evropa je već bila u problemu zbog manjka ruskog gasa i praznijih skladišta.

Invazija je preokrenula situaciju i pokazala da cene energenata nisu samo tržišno, već i geopolitičko pitanje.

Zašto ratuju Rusija i Ukrajina?

Povod za sukob bio je širi politički i bezbednosni spor, ali za energetska tržišta važno je kako je ovaj sukob odmah poremetio tokove nafte i gasa. U tom smislu, Ukrajina Rusija sukob postao je energetski šok za Evropu i svet.

Panično tržište i hronologija haosa

Prvi meseci rata doneli su haotične skokove cena i panične reakcije, a početni rast cena pojačan je „samo-sankcionisanjem“.

Zapadne kompanije, trgovci i brodski prevoznici prestali su da kupuju i prevoze rusku naftu i pre formalnog uvođenja embarga. Ovo je smanjilo efektivno raspoloživu ponudu na tržištu, iako je Rusija nastavila da proizvodi gotovo iste količine.

Ubrzo su usledile i formalne mere. Evropska unija uvela je embargo na uvoz ruske nafte morem, dok su zemlje G7 i Australija u decembru 2022. uspostavile limit od 60 dolara po barelu, a kasnije i limit od 100 dolara za premium derivate i 45 dolara za goriva nižeg kvaliteta.

Tokom juna 2022. Brent je dostigao vrhunac od preko 120 dolara po barelu, dok je paralelno rasla zabrinutost zbog moguće globalne recesije. Osim realnog poremećaja ponude, tržište derivata suočilo se sa rekordnim margin-pozivima procenjenim na preko 1,5 bilion dolara.

Evropske vlade morale su da otvore kreditne linije i garantne fondove kako bi sprečile kolaps energetskih berzi. Panika, u kombinaciji sa spekulativnim pritiskom, stvorila je uzavrelu atmosferu na tržištu.

Posledice koje je doneo sukob Rusije i Ukrajine najviše su pogodile Evropu, gde je zavisnost od ruskog gasa postala strateška slabost.”



Buđenje Evrope (od zavisnosti do očaja)

Nijedan deo sveta nije bio više pogođen od Evrope. Pre rata, Rusija je obezbeđivala skoro polovinu evropskog gasa, a ključna arterija bio je gasovod Nord Stream 1, sa kapacitetom od 55 milijardi kubnih metara godišnje.

Evropska unija bila je primorana da deluje brzo. Plan REPowerEU, objavljen u maju 2022, zacrtao je prekid zavisnosti od ruskih fosilnih goriva pre 2030. godine. U praksi, to je značilo agresivno ulaganje u LNG terminale i trku za obezbeđivanje teretnih brodova.

U rekordnom roku izgrađeni su novi kapaciteti u Nemačkoj (Vilhelmshafen, Brunsbitel i Lubmin), kao i širom kontinenta. Naravno, cena ovog projekta bila je visoka. Holandski TTF, referentna cena za gas u Evropi, dostigla je u avgustu 2022. gotovo 300 evra po megavat-satu.

Azijski kupci našli su se u direktnoj konkurenciji sa Evropom, a manja tržišta poput Pakistana ostala su bez LNG transporta jer nisu mogla da plate rekordne cene. Rezultat je bio istorijski obrt. Udeo ruskog gasa u evropskom uvozu pao je sa 45% u 2021. na manje od 15% u 2023.



Nova podzemna ekonomija nafte

Dok je Evropa uvodila sankcije, Rusija je gradila alternativne tokove. Cenovni limit G7 formalno je ograničio upotrebu zapadnog osiguranja i brodara za naftu iznad 60 dolara, ali Moskva je odgovorila formiranjem „sive flote“ tankera. 

Stotine starih brodova, često sa nejasnim vlasničkim strukturama, preuzele su transport. Transferi s broda na brod, naročito kod grčkog Lakonijskog zaliva i u blizini Gibraltara, postali su svakodnevna praksa.

Kina i Indija postale su glavni kupci. Do 2023. godine, Indija je preuzimala oko trećine ruskog izvoza, dok je Kina dodatno proširila svoj uvoz, koristeći popuste koje je Moskva morala da ponudi.

Uz to, razvila se „rafinerijska arbitraža“, što znači da se ruska nafta prerađivala u rafinerijama u Indiji i Turskoj, a zatim su derivati poput dizela i benzina izvoženi nazad u Evropu, formalno oslobođeni sankcija jer se poreklo u proizvodima briše.

Kriza dizela i problem rafinerija

Evropa je decenijama gradila svoju energetsku politiku kada je u pitanju dizel gorivo. Od 1990-ih, kroz poreze i emisijske politike, podsticana je upotreba dizel vozila i goriva. Do 2011. godine, više od polovine novih automobila u EU bili su dizelaši, a industrija i transport takođe su zavisili od ovog goriva.

Kada je u februaru 2023. zabranjen uvoz ruskog dizela, Evropa se suočila sa deficitom koji domaće rafinerije nisu mogle da pokriju. Marže rafinerija širom sveta naglo su skočile, a cena dizela probila je višegodišnje maksimume.

Efekti su se prelili kroz ceo lanac snabdevanja, od troškova grejanja domaćinstava, preko poljoprivrede i transporta, do avio-industrije. Privremene zabrane izvoza koje je Rusija uvela 2023. dodatno su pojačale nesigurnost i volatilnost.

OPEK i strateške igre

Dok je Zapad pokušavao da kontroliše ruske prihode, OPEK+ je igrao svoju igru. Rusija je ostala ključni član saveza, a Saudijska Arabija je koristila smanjenje proizvodnje da balansira tržište.

U oktobru 2022. najavljen je rez od dva miliona barela dnevno, a u aprilu 2023. usledio je novi dobrovoljni rez od 1,16 miliona barela.

Ovi potezi dodatno su zakomplikovali odnose SAD i Saudijske Arabije. Istovremeno, Kina i Indija su koristile situaciju da učvrste veze sa proizvođačima, potpisujući dugoročne ugovore i obezbeđujući stabilne isporuke po povoljnijim cenama.

Dakle, energetska diplomatija postala je važan instrument u globalnim odnosima moći.

Kada energija postane oružje

Rat u Ukrajini ne samo da je fizički promenio tokove nafte i gasa, već je pretvorio energiju u političko i finansijsko oružje.

Komoditni trgovci ostvarili su rekordne profite, dok su algoritamski sistemi trgovanja dodatno podizali volatilnost. Volatilnost fjučersa i opcija višestruko je porasla u odnosu na 2021, a dnevne oscilacije cena bile su drastične.

Kao odgovor na ovu situaciju, vlasti su morale da reaguju. SAD su 2022. oslobodile 180 miliona barela iz strateških rezervi (najveće oslobađanje u istoriji) dok su evropske zemlje uvodile kreditne linije da zaštite energetske berze od kolapsa.

Iako su efekti bili ograničeni, ove intervencije poslale su jasnu poruku da je država ponovo u centru energetskog tržišta.

Globalni efekat leptira

Energetski šok u Evropi doveo je do globalnih posledica. Pakistan i druge zemlje u razvoju nisu mogle da obezbede LNG transport jer nisu mogle da pariraju evropskim cenama [1]. Rast troškova energije i hrane spojio se u dvostruku inflaciju koja je destabilizovala političke sisteme širom sveta.

Sa druge strane, u Evropi je skupi gas ubrzao deindustrijalizaciju. Nemačka hemijska i metalska industrija beležila je pad, a BASF je zatvarao ili premeštao proizvodne linije.

Međutim, kriza je dala i pozitivan podsticaj jer su investicije u obnovljive izvore skočile do rekordnih nivoa. Prema IEA, 2024. i 2025. ulaganja u čistu energiju bila su po prvi put dvostruko veća od ulaganja u fosilna goriva [2].

Fragmentacija i restruktuiranje kao nova energetska realnost 

Sve ove promene dovele su do fragmentacije globalnog tržišta, a pojavile su se paralelne kotacije i regionalne cene. Ruski Urals se prodavao sa popustima u odnosu na Brent, dok su LNG i gas sve više indeksirani prema lokalnim referencama.

Evropa i Azija ubrzano su gradile nove LNG terminale, a države su obnavljale strateške rezerve. Energetska sigurnost počela je da se meri diverzifikacijom i infrastrukturom, a ne samo cenom barela ili megavat-sata.



Tehnologija kao pokretač promena

Digitalne tehnologije odigrale su presudnu ulogu. Satelitski sistemi, kombinacija AIS i SAR tehnologije, omogućili su praćenje „tamnih“ tankera koji su isključivali signale.

Blockchain platforme kao što su VAKT i Komgo digitalizovale su trgovinu, povećavajući transparentnost i smanjujući rizik manipulacija.

Istovremeno, ulaganja u pametne mreže, skladištenje i obnovljive izvore dostigla su istorijske maksimume. Dakle, potvrdilo se da je tehnologija jednako važan faktor kao i geopolitičke odluke.

Geopolitički zaokreti i pogled u budućnost

SAD su se afirmisale kao najveći svetski izvoznik LNG-a, dok su Katar i UAE učvrstili pozicije kroz širenje kapaciteta i potpisivanje dugoročnih ugovora. Rusija se okrenula Istoku, ali za to plaća veliku cenu u vidu ogromnih popusta i rastućih logističkih rizika.

Globalno tržište sve više se oslanja na bilateralne sporazume. Energija je postala oružje spoljne politike, a globalna pravila ustuknula su pred realpolitikom.

Nestabilnost cena ostaje nova norma jer algoritamsko trgovanje, manje zalihe i stalne geopolitičke tenzije garantuju visoku volatilnost. Jedinstveno globalno tržište više ne postoji, a zameniće ga regionalizacija i paralelni tokovi.

Za investitore to znači da je bezbednost snabdevanja važnija od cene, dok ulaganja u ruske projekte ostaju rizična. Kapital se preusmerava ka sigurnijim, diverzifikovanim izvorima i zelenim projektima.

Koje su pouke iz ove krize?

Jasno je da se energetska bezbednost ne može posmatrati odvojeno od geopolitike. Rat između Rusije i Ukrajine je to pokazao na dramatičan način.

Takođe, zavisnost od jednog snabdevača postaje strateška slabost, a sankcije moraju biti preciznije i fleksibilnije, jer paralelna trgovina brzo pronalazi rupe.

Države i kompanije sada znaju da je obnavljanje strateških rezervi i ulaganje u transparentnost trgovine (kroz satelitsko praćenje i digitalne platforme) ključno za smanjenje panike i spekulacija.

Promene izazvane ratom su stvorile novu energetsku arhitekturu zasnovanu na fragmentaciji, digitalnoj kontroli i ubrzanom prelazu na obnovljive izvore. Energija više nije samo roba, već sredstvo kojim se osiguravaju moć i bezbednost, i vodi politika.

Za sve koji žele da dublje istraže ovu temu, analize Međunarodne energetske agencije, OPEK-a i vodećih ekonomskih izvora pružaju dragocene uvide. Jer iako je rat počeo 24. februara 2022, posledice po globalnu energetsku bezbednost i dalje se razvijaju i tek će oblikovati svet narednih decenija.