Evro je jedinstvena valuta za koju se opredelila Evropska monetarna unija (EMU) koju je u osnivanju činilo 12 članica Evropske unije (EU), i to: Nemačka, Francuska, Irska, Finska, Belgija, Holandija, Luksemburg, Španija, Portugalija, Austrija, Italija i Grčka. evro zoni nisu pristupili Velika Britanija, Danska i Švedska. Praktično, prihvatanjem ugovora iz Mastrihta zemlje članice EU su u cilju uspostavljanja monetarne stabilnosti unutar EU (Evropska Monetarna Unija) kreirale jedinstvenu valutu – evro koja se do 1999. godine zvala EKI. U periodu prelaska na evro sa nacionalnih valuta zemalja članica evro se koristio kao elektronski novac za transfere, plaćanja kreditnim karticama i sl. evro, u vidu papirnog i kovanog novca ušao je u promet 1. januara 2002. godine. Posle ovog datuma postalo je moguće vršiti plaćanja evrom u bilo kojoj zemlji evro zone. Formiranjem EMU i uvođenjem jedinstvene valute evro, zemlje članice su praktično izgubile monetarnu suverenost. Monetarna vlast je centralizovana, a počev od 01.01.1999.godine praktično monetarnu politiku EU kreira ECB (Evropska centralna banka).
Inače, finansijaki stručnjaci značaj koji ima evro, razmatraju sa pozicija velikih međunarodnih valuta. U tom smislu, postoji sedam karakteristika koje se moraju ispuniti kako bi se jedna valuta mogla smatrati međunarodno značajnom. Prva karakteristika je da valuta pokriva veliku transakcionu oblast. Druga je stabilna monetarna politika. Švajcarska, na primer, ima stabilnu monetarnu politiku, ali malu transakcionu oblast, tako da švajcarski franak (CHF) nikad ne može biti valuta od međunarodnog značaja. Treća osobina je nedostatak državne kontrole. Ukoliko zemlja zbog unutrašnje-političkih ciljeva vodi kratkoročnu monetarnu politiku, time dovodi u pitanje stabilnost svoje valute i na međunarodnom finansijskom tržištu. Četvrta osobina je potreba za jakom, centralizovanom državom. Sjedinjene Američke Države (SAD), su jaka centralizovana država, dok Evropa nije, te upravo to predstavlja potencijalnu slabost koja karakteriše evro. Ako zemlji preti opasnost od nemira ili rata, njena valuta depresira, s tim da je ovaj rizik izuzetno nizak kada je u pitanju evro. Kao peto, može se navesti da su sve velike međunarodne valute u prošlosti imale zlatnu ili srebrnu podlogu. evro je kao relativno nova valuta, počeo svoje postojanje bez zlatne podrške. Jedinu garanciju predstavlja njegova tržišna vrednost u SAD-a i obavezivanje ECB da će održavati cenovnu stabilnost. I pored toga treba imati u vidu da zemlje članice monetarne unije poseduju znatnu količinu zlatnih rezervi (procenjuje se na oko 400 milijardi unci), dok na primer, SAD ima 200 milijardi unca, što predstavlja 40% svetskih rezervi zlata. Osim toga, zemlje EU imaju suficit u razmeni sa inostranstvom od oko 450 miliona dolara što je tri do četiri puta više od rezervi SAD. Šesta karakteristika je nepromenjivost i trajnost valute. Mora postojati vera da će evro trajati ne samo narednih deset i dvadeset nego narednih sto i više godina. Ukoliko ovaj osećaj ne postoji niko neće želeti da poseduje evro obveznice niti samu monetu. Sve ovo dovodi do sedme karakteristike, a to su niske kamatne stope. Velike svetske valute su uvek povezane sa niskim kamatnim stopama. Ukoliko posmatramo različita valutna područja videćemo da nijedna valuta nije nikad imala apsolutnu dominaciju. U antičko doba postojala je rimska, grčka i egipatska zasebna valutna oblast. Dalje, u Srednjem veku, postojalo je islamsko valutno područje, pagansko područje i hrišćansko područje u Centralnoj Evropi. U devetnaestom veku, od 1873-1914, postojao je zlatni blok, srebrni blok i blok papirnih valuta. U budućnosti stručnjaci predviđaju da će postojati blokovi vodećih svetskih valuta kao što su dolar, jen i evro.